Историја Келта

Најезда Келта је највећи освајачки поход који је преузео један варварски народ у праисторији Европе. То је била права ратничка инвазија у којој је снажна и одлично опремљена келтска војска задала тешке ударце старим европским државама. Неке од њих, попут Етрурије, никада се више нису опоравиле. Међутим, инвазија Келта је била и сеоба, масовно пресељење племена, породица, што је значило пут пун тешкоћа и опасности. То је био пут без узмицања и без намере да се враћа у стару отаџбину. Ова кретања махом је преузимала свака нова приспела генерација Келта, која је из потребе егзистенције освајала нове територије.  Миграциона кретања Келта почела су крајем 5. века п.н.е. са простора Рајне, а завршила су се до 279. године п.н.е. Одвијала су се у пет великих миграционих таласа.

После смрти Александрa Македонског 323. године п.н.е. отпочео је четврти миграциони талас Келта. Тада су Келти заузели северне границе Балканског полуострва, ушће Саве у Дунав, крајеве данашњег Срема, источне Славоније и јужне Бачке. У ово време карактеристични локалитети су Даљ, Купиново, Доњи Град код Осијека и др. Oко 320. године п.н.е. Келта прелазе преко Дунава и јављају се први локалитети са десне стране те реке. Ту спадају некрополе Карабурма и Пећине код Костолца. Од краја 4. века п.н.е. Келти све интензивније прелазе са северних граница Балканског полуострва на јужне делове Балкана, ратујући све до Грчке. Овде се још не може говорити о Скордисцима, већ о чистом келтском етничком елементу. Ово је период келтског насељавања и стабилизовања у Доњој Панонији (око 320-280. године п.н.е).

Разлози последњег, петог келтског миграционог таласа нису били ни оскудица у плодном земљишту, нити проблем пренасељености, већ искључиво материјално и културно богатство Грчке. Пошто се радило о ратном походу који је био праћен миграцијом, несумњиво је да је овај савез келтских племена већ у Подунављу изабрао војсковођу. Претпоставља се да је извесни Бренос био врховни војни старешина.

Сви Келти су заједно кренули из Подунавља, долином Нишаве, све до Софијске котлине, одакле су наставили даље у три струје, под вођством Керетриоса, Бреноса и Акифориоса, и Белгиоса. Крајњи циљ је била богата ризница пророчишта Делфа. Грци су на крају ипак потукли Келте, а Бренос је извршио самоубиство.

Након пораза почело је повлачење, али и страдање Келта. Један део преживелих Келта, Комонториос повео је на планину Хемус (источна Бугарска, тада део Тракије). Ту су се настанили и основали град Тилису па су стога прозвани Тилени. Други део преживелих Келта под Леонариосом и Лутариосом одлази у Малу Азију. Трећи и највећи део преживелих Келта код Делфа кренуо је, вођен Батанатом, северно од Родопа, даље долином Нишаве и Мораве у Подунавље, где се Келти стално настањују. Називани су Батанатима, а пут којим су дошли Батанатов пут. Према античким изворима, тада се први пут помиње име Скордиска. Скордисци су били део Келта који су преживели делфијску катастрофу. Са коначним повратком Скордиска у Подунавље око 280/279. године п.н.е. отпочиње период културног и економског процвата Келта.

Сличност Скордиска и Келта је у њиховој агресији и немирној природи, јер се и они крећу, газе, пљачкају и узнемиравају своје суседе и далеке крајеве. Ове активности је могуће пратити два века, када коначно они не падну под власт надмоћнијег непријатеља.

Име  Скордиска се први пут помиње тек по повратку Батаната са преосталим, разбијеним групама у Подунавље. Сматра се да је назив Скордисци келтизирани облик првобитног илирског имена. Скордисци су добили име у Македонији, по планини Скордус, а везује се за Шар планину. Оно је илирског или старобалканског порекла. Скордисци су живели уз Дунав (Истер). Они који су се населили западно од Велике Мораве на простору данашњег Срема, источне Славоније, Семберије, Мачве и северне Србија до Мораве почели су се називати Великим Скордисцима, а они насељени источно од Велике Мораве Малим Скордисцима. Поред градова Скордиска Capedunum и Heortu, који до данас нису тачно лоцирани, помињу се и градови Singidunum, Belgites и Carodunum. Нема много трагова о њима, сем некропола: Пећине код Костолца, Доњи Град код Осијека, Карабурма код Београда, Купиново, Батина. Келти у почетку нису стварали веће насеобине.

Скордисци су на својој територији подизали два основна типа насеља. Отворена насеља настала су приликом миграције келтских племена према Подунављу, а насеља затвореног типа опидуми настала су када су се Скордисци већ били стабилизовали и када је војна демократија постао доминанти вид друштва, а њихова привреда у Подунављу достигла свој врхунац. Економска војна и политичка власт била је у рукама ратника и вођа кланова и племена. Бирали су врховног војсковођу, који је морао имати неограничену власт. Имали су своје владаре краљеве, који су имали верску, судску и војну власт, као и свог старешину кога антички извори називају regulus или bazileus. Бирали су између себе једног од њих да им буде вођа dux, док је свештенство имало велики удео у власти.

Скордисци који су се бавили трговином били су од изузетног значаја за повезивање различитих делова Балкана и Подунавља. Занатлије су имале видно место у скордиском друштву. Сељаштво је било најмасовнији друштвени слој који се бавио земљорадњом и сточарством, одлазио у рат или велике миграције.

Келти су били високи, а њихова кожа је била веома влажна и бела. Коса им је била светла. На њу су мазали кречно млеко и онда је чешљали од чела према потиљку. Неки су носили кратку браду, а неки су се бријали. Племићи су бријали образе, али пуштали бркове, тако да им покривају цела уста. Погледи су им били сурови, а гласови дубоки и веома груби. Били су веома свадљиви, поносни и дрски. Њихова појава је била застрашујућа. Често су претеривали, тако да су себе величали до неба, а друге понижавали.

Контакт
Милорада Стојића Горчила бб
22320 Инђија
Телефон: +381 65 425 3883
E-mail: office@keltskoselo.rs
Радно време
Суботом и недељом
од 10 до 20 часова
Пратите нас
Келтско село 2021.